Jobu.
30.
“A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega. 
Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom. 
Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina. 
Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino. 
Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima. 
Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama. 
Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti. 
Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani. 
Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča! 
Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice. 
I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu. 
S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju. 
Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko, 
prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje. 
Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje. 
Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili. 
Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu. 
Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće. 
U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo. 
K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš. 
Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš. 
U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš. 
Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih. 
Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju? 
Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha? 
Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama. 
Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi. 
Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo. 
Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom. 
Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica. 
Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.